Шта је то Гора и ко су то Горанци
„Носећи у себи завет и историју предака, свесни увек себе, Горанци се интегришу најбоље што могу, па се тако наша заједница овде у Београду, ничим не разликује од своје околине и комшилука али увек тражећи да своју припадност средини докаже марљивошћу и оданошћу, која се носи из куће. Породица је темељ Горанаца, која их чине посебним, али они имају и ширу породицу, Србију, коју својим постојањем, делањем и истрајавањем, такође желе да учине посебном“, каже између осталог наш саговорник
Иако је наш саговорник, млад и енергичан Ибро Ибрахимовић, политички врло ангажован, не само као члан Главног одбора СПС-а, већ и као Секретар Извршног одбора ове странке за Нови и Београд и као члан Савета за одбрану и јавну безбедност – овога пута не разговарамо са њим о политици, већ о његовом пореклу, о земљи из које потиче и о народу којем припада, о Гори и Горанцима.
Горанци су одавно интегрисани у нашу заједницу, као наше комшије, власници занатских радњи или трговина које посећујемо, али о њима, ипак не знамо довољно...
- Гора је предео изузетних лепота на Шари надомак Призрена, док су Горанци поштен и марљив народ изузетних, занимљивих обичаја и традиције, који говори старословенским језиком (варијанта староштокавског дијалекта). Они Гору носе у свом срцу и враћају јој се ма где да се налазе.
Као неко ко је и сам припадник овог малог, поносног народа са Шаре, са српског Косова у Републици Србији, желим да развијам различитости, да обогаћујем Србију свим тим фолклором који је чине тако богатом, заједно са разним другим националним заједницама и са српским народом чији сам ја део. Желим да унапређујемо ту складну сложеност каква постоји у Европи. Горанци, заједно са већинским народом и осталим националним мањинама, етничким групама и конфесионалним заједницама дају најлепши мозаик Србије. Удружен са људима са којима делим исте идеје и систем вредности, својим ангажовањем унапређујемо друштво у којем живимо и радимо.
Реците нам нешто више о Гори и њеној историји...
- Стара средњовековна жупа Гора под тим именом се први пут помиње средином 14. века у разним хрисовуљама краља Стефана Дечанског, цара Душана и манастира Св. Арханђела Михаила и Гаврила. Због своје верности, марљивости и рада уживали су Горанци посебне привилегије од цара Душана. Тадашњу Гору сачињавало је 30-так села распоређених на 500 километара квадратних, насељених превасходно словенским становништвом. Треба истаћи да на овим просторима ниједан од словенских народа није живео осим Срба. Након пада српских земаља под власт Османлија, међу последњим су примили ислам, дуго одолевајући притисцима и наметима завојевача.
Ваши су обичају и светковине необичан сплет православне и исламске вере? Недавно је био Ђурђевдан, слава коју и ви празнујете?
- Прошлост као и садашњост потврђује да су житељи Горе дубоко у себи задржали паганске и словенске обичаје, морал, језик и начин живљења. Они и после 600 година празнују Божић, Водице и друге светковине. Горанци и данас славе свој највећи празник Ђурђевдан. Читаву годину Горанци планирају долазак у Гору за Ђурђевдан, а на то их обавезује јединствена пословица: „Где год да си, за Ђурђевдан кући да си”. Код Горанаца овај дан има посебно и симболично значење, он се прославља као старо-древни саборски дан. Тада Горанци долазе из свих крајева света да би прославили свој највећи празник. Ово су ретки дани предаха за моје вредне сународњаке. Ђурђевдан се слави три дана и он је за становнике Горе дан љубави, цвећа, породице и пријатељства. То је дан када се највећи број девојака и младића заљуби и касније венча. Такође, тих дана се у Гори договарају свадбе, које се одржавају лети, и то уз исте обичаје, песме и ношње као и стотинама година пре.
Као Срби Мухамедовске вероисповести, обележавате и исламске празнике?
- Од исламских празника највише се слави Бајрам и Рамазан, али смо љубоморно сачували свој језик, културу и обичаје. Исламизација Гору захвата у XVII веку и она је трајала до почетка XIX када је у селу Брод умрла и последња хришћанка коју и данас многи знају као баба Божану, која је била стрина оца Петра Костића, познатог српског књижевника, кроз чију се судбину и животни пут може описати историја српског народа у Старој Србији за време турске окупације. Једно од интересантних питања, када је реч о Горанцима (Срби Мухамедовске исповести) јесте и ово: из којих разлога се 1912. године, када су Косово и Метохија ослобођени од Турака, нису вратили у своју првобитну православну веру, када им је то наређено од власти Краљевине Србије. Ту постоје два разлога. Први је што је Краљевина Србија пристала због "притиска" да се девет горанских села припоји 1913. године тек створеној албанској држави, а други је што су се Горанци већ нашли у окружењу Албанаца, који су се на те просторе насилно населили у турско доба. Осим исламске праксе, Горанци поштују и своју некадашњу, хришћанску. За Божић кувају кукуруз и деле га комшијама, а кућна врата ките ујутру на Божић храстовим гранчицама, док жене месе Божићни колач у који стављају метални новчић. Онај од укућана који добије парче колача са новчићем сматра се да ће бити срећан целе године. Велику приврженост Горанаца свом пореклу можда најбоље илуструју речи Суљ-капетана, горанског хајдука, који је на самрти 1909. године рекао: “Нову веру нисам упамтио, стару нисам заборавио”.
Прва асоцијација на појама Горанац међу Београђанима, а и широм Србије, јесте: добар пекар, посластичар... Вероватно зато што су нам ове професије „највидљивије“. Кажите нам нешто више о вашим сународњацима. Како живе, чиме се претежно баве, које вредности негују?
- Међу нама има много угледних лекара, професора, врсних хирурга, инжењера, књижевника, сликара, економиста, правника, научних радника, спортиста, успешних пословних људи, што разбија стереотип о томе да су Горанци само и искључиво добри посластчари, пекари и кувари. Они су и даље печалбари, расути по целом свету и оно што је интересантно, увек воде и своје породице са собом. Горанци, научени да живе у не лаким околностима хоће да граде будућност Србије и своју сопствену унутар ње, потпуно интегрисани, са свим другим културама чинећи тај мозаик богатства Србије, дајући свој допринос матици Србији али и свим другим културама. Гора опстаје у тешким тренуцима, жилавошћу свог народа, који се додуше масовно исељен увек враћа, каткад и стварно, а увек духовно, својој Шари, Ђурђевдану, својој Гори. Носећи у себи завет и историју предака, свесни увек себе, интегришу се најбоље што могу, па се тако наша заједница овде у Београду, ничим не разликује од своје околине и комшилука али увек тражећи да своју припадност средини докаже марљивошћу и оданошћу, која се носи из куће. Породица је темељ Горанаца, која их чине посебним, али они имају и ширу породицу, Србију, коју својим постојањем, делањем и истрајавањем, такође желе да учине посебном.
С. Лазаревић
антрфиле
Биографија
Ибро Ибрахимовић је рођен 12.јануара 1970. године у Београду, где је завршио основну и средњу школу. Академске студије је такође завршио у Београду са звањем дипломирани економиста.
Прво запослење добио је у „Генералекспорту“ 1989. у спољној трговини. Затим ради у представнисштву италијанске фирме „Modiano int“, па у представништву немачке фирме „Heinz Trober“ и на крају у предузећу „Tibar trade“ која је заступник неколико светских брендова. Члан је Главног одбора СПС, Секретар ИО СПС Нови Београд и члан Савета за одбрану и јавну безбедност.
Ожењен је супругом Дијаном, са којом има две ћерке, Марију и Мартину